Kina se smatra domovinom čaja – prvom zemljom u kojoj se čaj gajio i koristio, a potom odatle proširio po celom svetu. Prema predanju, čaj se u Kini pojavljuje još 2737. godine p.n.e. Nakon što je Shennong, kineski bog medicine i poljoprivrede isprobao 72 biljke, od kojih su neke bile i otrovne, osetio je veliku žeđ i malaksalost. Seo je pod jedno drvo i dok se odmarao, olistala grana tog drveta mu se njihala pred očima, a kako je već odlučio da isproba što više biljaka, ubrao je od tog lišća i probao njegov ukus. Nakon kraćeg vremena, osetio je neverovatnu lakoću i novu snagu u telu, žeđ je nestala, a u ustima je imao ukus prijatne svežine. Shennong je, naime, sasvim slučajno otkrio drvo čaja! Nakon toga je, sa pionirskim elanom nastavio da isprobava biljke, uspevši da za jedan dan okusi 100 biljaka. Ova legenda je zapisana u《Shennong-ovom klasiku o herbalnoj medicini》, koji potiče iz dinastije istočnog Han-a (25.god. – 220.god.).
Još jedna legenda o nastanku čaja, koju prenose budisti, govori da je osnivač čan (zen) budizma u Kini, budistički monah Bodidarma bio u stanju da meditira i po 18 sati dnevno, ali je to bilo veoma teško, pošto su mu se kapci stalno sklapali i nije mogao da odagna san. Iz tog razloga, odsekao je svoje trepavice i više nije mogao da zatvori oči. Njegove trepavice koje su pale na zemlju postale su prvo semenje čaja i iz njih je izraslo rastinje. Potom je Bodidarma od njih napravio čaj i iznenadio se – shvativši da ga ovaj napitak dugo vremena održava u budnom stanju. Zato čan-budisti već vekovima koriste čaj zarad veće svesnosti i koncentrisanosti tokom meditacije.
Počeci gajenja čaja se vezuju za jugo-zapadne krajeve Kine, tj. provincije Yunnan, Guizhou i Sichuan. Istorijski zapis iz 3. veka n.e. govori o ogromnom drvetu divljeg čaja koje se nalazilo na jugo-zapadu Kine. 1961. godine je u gustoj šumi na velikoj Crnoj planini koja se nalazi u provinciji Yunnan pronađeno ogromno usamljeno drvo divljeg čaja visoko 32 metra, obima 2,9 metara i staro preko 1700 godina, što dokazuje verodostojnost kineskih istorijskih zapisa i pokazuje da tradicija gajenja čaja u Kini zaista seže u daleku prošlost.
Čaj je kroz istoriju imao različite namene – koristio se kao lek, hrana, zamena za alkoholna pića i tek na kraju kao topli napitak. U početku su Kinezi kuvali u vodi velike listove čaja, dobijena „supa od čaja“ se koristila kao lek, a skuvano lišće bi se jelo kao povrće. U periodu od Tang do Yuan dinastije (7.vek – 14.vek) jedan od popularnih recepata za pripremanje čaja je za ukus savremenog čoveka vrlo neobičan: sitno iseckati listiće čaja, dodati malo soli, praziluka, paste od soje i vode, dobro prokuvati, i kad smesa postane gusta kao kaša – piti napitak.
Vremenom, čaj postaje sve dragoceniji i cenjeniji u carskoj palati. Kineska aristokratija ga je koristila da bi ukazala poštovanje svojim važnim gostima. Dinastija Tang (618.-907.god.) predstavlja vrhunac kineskog feudalnog društva, a takođe i važan period razvoja kulture čaja. Počev od cara i plemstva, preko budističkih monaha i daoističkih alhemičara, pa sve do običnog naroda – svi bez izuzetka piju čaj. Prave se šoljice za čaj od srebra i zlata, otvaraju se čajdžinice, na pijacama se odvija aktivna trgovina čajem. Kao posledica razvoja trgovine čaja, 793. godine vlada dinastije Tang počinje da ubire porez na čaj, a ovakva praksa istrajava sve do 1949. godine kada je osnovana moderna Kina. U vreme Tang dinastije, živeo je i čovek po imenu Lu Yu, koji je obožavao da pije čaj, te je mnogo godina svog života proveo putujući po Kini i proučavjući kulturu čaja. Plod njegovog dugogodišnjeg istraživanja je《Kanon o čaju》- najstarija studija o čaju na svetu napisana 758. godine, koja opisuje mitove o čaju, istoriju, vrste, način pravljenja, anegdote o čaju i umetnost ispijanja čaja.
Čaj po prvi put stiže u Evropu preko Amsterdama 1610. godine, a potom u vrlo kratkom periodu postaje vrlo cenjen i tražen u celoj Evropi. Naziv za čaj u engleskom jeziku „tea“ veoma podseća na izgovor reči „čaj“ u južnoj kineskoj provinciji Fujian, dok se reč „čaj“ u srpskom i drugim istočno-evropskim jezicima usvaja preko Rusije, a potiče od reči „čaj“ na mandarinskom (severno-kineskom) dijalektu (茶叶 u značenju „čaj, listovi čaja“ se u kineskoj transkripciji pinyin piše kao „chaye“, a izgovara „čaje“). Čaj je simbol prijateljstva, harmonije i mističnog jedinstva univerzuma.