1 Razvoj kineske astronomije
Astronomija ranog perioda: određivanje vremena
Još pre nastanka kineskog pisma, Kinezi su na osnovu životnog ciklusa poljoprivrednih kultura biljaka i prirodnih ciklusa pojedinih životinja znali da određuju godišnja doba. Prepoznavanje prirodnih ciklusa je bio osnovni uslov opstanka ljudi u periodu rane poljoprivrede. Svaki narod je na početku svog razvoja prolazio prvo kroz fazu određivanja vremena na osnovu prirodnih ciklusa. Danas znamo da ti prirodni ciklusi pod uticajem kretanja Zemlje mogu da kasne i po nekoliko do deset dana. Mada prirodni ciklusi imaju veze sa kretanjem Sunca, zbog promenljivosti klime, različitih godina prirodni ciklusi mogu da kasne nekoliko dana, pa čak i više od 10 dana, tako da je ovakav način određivanja vremena krajnje grub i neprecizan. Postepenim razvojem nauke, počinje se sa određivanjem godišnjih doba na osnovu posmatranja nebeskih pojava. „Knjiga istorije • Klasik o legendarnom caru Jaoˮ[1] navodi da su ljudi starine koristili izlazak Sunca tačno na istoku i Ptičju zvezdu Alphard (α Hidre) koja se u vreme prvog sumraka nalazila na liniji južnog meridijana da odrede sredinu proleća. Kada se Sunce podizalo najviše na nebu i kada je u vreme prvog sumraka Antares (Zvezda Velike vatre, ili Veliki Mars kako je nazivaju Kinezi) bila na liniji južnog meridijana, to je označavalo sredinu leta. Kada Sunce zalazi tačno na zapadu, i β Aquarii – Sadalsuud („Skrivena zvezda“) se nalazi na juznom meridijanu, to označava sredinu jeseni. I konačno, kad je Sunce najniže, dok se u suton zvezde Sedam sestara (Pleiades) nalaze na južnom meridijanu, to označava sredinu zime.
Određivanje vremena na osnovu biljnih i životinjskih ciklusa, kao i određivanje vremena na osnovu posmatranja neba – oba načina predstavljaju pasivno određivanje vremena. Kada su ljudi bolje razumeli astronomske zakonitosti, a posebno nakon otkrića trajanja tropske godine, bilo je moguće unapred izračunati početak i kraj godišnjih doba i napraviti prve kalendare. U periodu Sja i Šang dinastije[2] već se pojavljuju prvi kalendari, međutim pošto nema mnogo pisanih spomenika iz ovog perioda, sadržaj ovih kalendara je još uvek u procesu proučavanja. U periodu Proleća i jeseni[3], korišćeno je šest vrsta kalendara: kalendar Žutog Cara, Džuansju, Sja, Šang, Džou i Lu kalendar. U njima je trajanje tropske godine određeno na 365 dana i ¼, samo što početak godine ima razlike. Vladajući stalež ovog istorijskog perioda sve više obraća pažnju na nebeske pojave, tako da se značajno razvijaju astronomija i kalendari.
Razvoj i usavršavanje
Istorijski period od dinastije zapadnog Hana (202.god.p.n.e.) do Pet dinastija (960.god.n.e.) je period značajnijeg razvoja i usavršavanja astronomije. Od kalendara Tai Čua do kalendara Fu Tijena, kineska nauka o kalendarima osim pukog ređanja dana, obogaćuje se i sunčevim članovima , mesečevim menama, interkalacijama, pomračenjima i drugim različitim metodama i sadržajima, te sistem postaje celovitiji, podaci precizniji i konstantno se pojavljuju nove metode posmatranja i kalkulacija. Npr, Đijang Đi iz perioda Severnih i Južnih dinastija (420.-589.god.n.e.) je na osnovu položaja pomračenja Meseca uspeo tačno da odredi položaj Sunca. Ji Singov Da Jen kalendar (729.god.) iz Tang dinastije označio je konačno sazrevanje kineskog drevnog kalendara; čineći jedan tom klasičnog dela „Nove knjige Tanga • Kalendarski zapisiˮ, ovaj kalendar se deli na sedam poglavlja, i predstavlja prototip kasnijih kalendara.
Nakon Luo Sjahunga (156.god.p.n.e. – 87.god.p.n.e.) iz dinastije zapadnog Han-a, povećanjem broja prstenova armilarne sfere usložnjavaju se i njene funkcije, tako da se već u dinastiji Tang u vreme velikog astronoma Li Čunfenga (7. vek) , armilarna sfera koristila za određuje ekvatorskih i ekliptičkih koordinata nebeskih tela, kao i koordinata u odnosu na osnovnu ravan koja je data putanjom meseca. Astronomski instrumenti su bili neophodni za tačno utvrđivanje podataka potrebnih za pravljenje kalendara kao i za ispitivanje tačnosti kalendara. Usavršavanje instrumenata je unapredilo astronomska posmatranja, dovelo je do otkrivanja precesije i različitih osobina Sunca, Meseca i planeta. Svi ovi podaci unošeni su u kalendare. Osim što su neprekidno povećavali preciznost merenja položaja stajačica, astronomi su se posebno trudili da zapisuju položaje i vreme neobičnih nebeskih pojava, naime Carska palata je bila najzainteresovanija upravo za te neobične nebeske fenomene. Ovakva tradicija postaje glavna karakteristika kineske drevne astronomije.
Zlatno doba kineske astronomije
Dinastije Sung (960. – 1279.god.) i Juen (1260. – 1368.god.) čine zlatno doba kineske astronomije. U ovom periodu nauka o kalendarima ima sledeća svojstva:
- Ima najviše štampanih kalendara: oko 25. Od njih svaki je na svoj način poseban, ali je najbolji kalendar Guo Šouđinga, koji obuhvata vremenski period od 360 godina, čime je dostigao vrhunac u umeću sastavljanja kalendara u dotadašnjem periodu.
- Podaci su najprecizniji: dužina tropske godine i sinodičkog meseca se veoma malo razlikuju od savremenih merenja, zato se mogu smatrati pretečama u celom svetu;
- Instrumenata velikih dimenzija je sve više: u Sung dinastiji se koristi astronomski sat-toranj na hidraulični pogon i velika armilarna sfera sa četiri sedišta, Guo Šouđing iz Juen dinastije je konstruisao pojednostavljeni „torquetum“[4] bez ekliptičnih elemenata i visoki sat. Su Sungov astronomski sat-toranj na hidraulični pogon ima nekoliko funkcija: objedinjuje merenja, demonstrira, daje izveštaj o tačnom vremenu, tako da predstavlja najsavršeniji astronomski instrument sveta toga doba;
- Posmartanje stajačica je veoma učestalo, a naročito u periodu 1010.– 1106.god.n.e. Za ovih 96 godina pet puta je organizovano merenje pozicija zvezda, u proseku jednom u 20 godina.
konstruisana 1088. godine
Uspeh astronomije Sung i Juen dinastije je u neraskidivoj vezi sa stabilnošću tadašnjeg dvora i razvijenošću ekonomije.
Period zastoja
Tokom Ming i Ćing dinastije (14. – 19. veka n.e.), astronomija prestaje da napreduje. Kalendar Guo Šouđinga nastavlja da bude u upotebi tokom Juen dinastije u trajanju od 270 godina, sve do početka Ćinga kada su evropski Jezuiti u Kinu preneli „Novi zapadni kalendarˮ.
Zbog čega tada kineska astronomija prestaje da se razvija? Razlozi su višestruki: kako ekonomski, politički i socijalni, tako i razlozi povezani direktno sa astronomijom. Pre svega, astronomski instrumenti Juen dinastije su već postigli maksimum mogućnosti posmatranja golim okom, jedino bi dodavanjem konveksno-konkavnog sočiva mogla da se poveća preciznost, a tehnologija konstruisanja teleskopa je nastala u Evropi. Drugo, Kinezi su dobri u algebri i matematičkom određivanju položaja nebeskih tela, dok manje polažu na teoretske dokaze i geometrijsku strukturu. Nasuprot tome, staro-grčka astronomija se pre svega bazira na geometrijskim merenjima. Počev od 14. veka n.e., evropska nauka brzo napreduje, da bi za samo par vekova dostigla i prevazišla kinesku nauku. Detaljnu analizu zbog čega je to tako daje poznati britanski biohemičar i ljubitelj Kine, Joseph Needham u svojoj knjizi „Kineska nauka i zapadˮ.
2 Metafizička osnova kalendara: jin-jang, pet elemenata i prvi kalendari
Pre nego što započnemo priču o kalendarima, treba objasniti kineske drevne koncepte kao što su jin i jang, pet elemenata, i ponajpre, ći koncept, pre svega zato što su ovi metafizički pojmovi osnova kineskih kalendara. Savremen čovek na ći gleda kao na drevni filozofski koncept. Ovakvo stanovište nije daleko od istine, ali se mora naglasiti da je ći pre svega neraskidivo povezan sa kineskom astronomijom. Koncept ći, naime, vodi poreklo od astronomije. Mnogo kineskih naučnika smatra da je ći jezgro kineske astronomije. Stoga, ukoliko se ne shvati suština ćija, jako je teško razumeti celokupnu kinesku astronomiju.
Koncept dva ćija: jin i jang
Mnogo kineskih imenica koje se upotrebljavaju u svakodnevnom jeziku u pisanoj formi sadrže karakter ći (气), npr.: sunčevi članovi, vreme, energija, snaga, temperament, sreća, itd. Mada se pojam ći često koristi u Kini, veoma ga je teško definisati. Veliki kineski rečnik (《辞海》(„Cihai“), 1994., 1625.str.) ovako opisuje ći: „ći je vrsta savršeno fine supstance, ona je osnova koja izgrađuje sve što postoji“. Ova vrsta definicije je nepotpuna, ne dotiče temu vrsne pripadnosti, kretanja i uloge ćija.
Ako detaljno proanaliziramo drevni koncept ćija, otkrivamo da ći ima i polno obeležje, u kosmosu ne postoji bespolan, neutralan ći. Postoje 2 vrste ćija: jin ći i jang ći. Jin i jang kao filozofski principi imaju veoma široku upotrebu tokom duge istorije Kine, no kad se traga za prapočecima ovih principa, pronalazimo da je najranije poreklo jina i janga vezano za nauku o kalendarima i za smenu godišnjih doba. Potka „Knjige promeneˮ je koncept jin i jang, a osam trigrama se formira različitim kombinacijama jin i jang linija.
Prema zapisima iz „Knjige promeneˮ, „jin i jang zajedno čine daoˮ, „Suština jina i janga je da od njih nastaju Sunce i Mesecˮ. U knjizi „Smena proleća i jeseni • Preokretanje jina i jangaˮ se kaže: „Dao (zakon) neba je da se (nešto) završava i ponovo ispočetka pojavljuje“. Drugim rečima, smena jina i janga zapravo je smena godišnjih doba.
Kinezi starine su verovali da smena vremenskih prilika nastaje usled uticaja jina i janga, pri čemu jang ći, tj. energija janga prestavlja toplo, a jin ći, tj. energija jina je hladno. Usled promena jina i janga smenjuju se četiri godišnja doba. Najtoplije leto predstavlja čisti jang, a najhladnija zima je posledica čistog jina. Jin i jang se uzajamno stvaraju i neutrališu, u proleće jang energija jača, a jin slabi, vreme letnjeg solsticijuma je kada je jang na gornjem maksimumu. Tada se dešava preokret, jin počinje postepeno da se uvećava, jang se smanjuje, da bi energija jina kulminirala u vreme zimskog solsticijuma. Sada ponovo dolazi do preokreta, ponovo jača jang a slabi jin. Ovim se zatvara godišnji ciklus smene godišnjih doba.
Poreklo pet elemenata
Šta predstavlja pet elemenata? Ovako ih opisuje gore-navedeni veliki kineski rečnik[5]: „pet elemenata predstavljaju drvo, vatra, zemlja, metal i voda – pet vrsta supstance. Drevni kineski mislioci pokušavaju da posredstvom uobičajenih i svakodnevnih pet vrsta supstance objasne poreklo svih stvari i bića u univerzumu kao i da prikažu jedinstvo njihove raznovrsnosti.“ Ovakva definicija pet elemenata prihvaćena je od većine kineskih filozofa. Međutim, ako pažljivije proanaliziramo zapise o pet elemenata iz najstarijeg perioda, otkrićemo da je značenje pet elemenata u ranoj fazi razvoja ovog koncepta gotovo totalno različito od gore-navedenog filozofskog shvatanja.
Na primer, Dženg Kangčeng iz dinastije Han smatra da je element zapravo kretanje energije ći u skladu sa univerzumom. Po njegovom mišljenju, pojam elementa se uopšte ne odnosi na pet supstancija, već pokazuje stanje kretanja i to kretanje po zakonima kosmosa. Dženg Kangčeng na ovaj način objašnjava već tradicionalno stanovište posmatranja pet elemenata. Pet elemenata najizvornije označava pet različitih faza u kretanju Sunca tokom godine. Tokom godine, stanja kretanja Sunca se razlikuju, jin i jang se smenjuju, stepen hladnoće i toplote nije isti. Stoga, pet elemenata predstavlja jednu godinu, tj. pet sezona jedne godine.
Pet elemenata predstavlja i vreme, u najstarijim rukopisima to se još direktnije naglašava. Na primer, u „Analima gospodina Ljuaˮ iz 3.veka p.n.e. pet elemenata je direktno nazvano pet sezona, što znači da je jedna godina podeljena na pet vremenskih sezona. Međutim, četiri godišnja doba ne treba mešati sa ovih pet sezona.
Međusobno stvaranje pet elemenata kao osnova prvih kalendara
Kada kažemo da se pet elemenata međusobno stvaraju, to znači da se svaki sledeći element rađa iz prethodnog. Na taj način stvara se ciklus, ciklus se završava i ponovo počinje. Koncept međusobnog stvaranja pet elemenata je najprihvaćeniji od svih koncepata koji se tiču kineskih pet elemenata.
U skladu sa kineskom tradicijom, drvo je početak stvaranja pet elemenata, voda je završetak, dok je zemlja sredina tog ciklusa. Drvo rađa vatru, vatra rađa zemlju, zemlja rađa metal, metal rađa vodu, a voda opet rađa drvo. Ovaj poredak je sličan odnosu oca i sina. Drvo se vezuje za istok i vlada energijom proleća. Vatra obitava na jugu i vlada letom. Metal je na zapadu i upravlja energijom jeseni. Voda je nastanjena na severu i upravlja zimom. Glavno svojstvo drveta je da daje život, dok ga metal oduzima. Vatra se vezuje za toplo, a voda za hladno. Ovakvo definisanje elemenata potiče iz najstarijih pisanih spomenika. Očigledno, ljudi starine u početku nisu definisali elemente iz potrebe rešavanja filozofskih problema, nego su pozajmili nazive pet supstancija da bi označili pet sezona u godini. Element drveta je prva sezona – proleće. Element vatre simbolizuje drugu sezonu, ili leto. Element zemlje predstavlja treću sezonu, tj. prelaz leta u jesen. Metal je vezan za četvrtu sezonu – jesen, i najzad, voda je poslednja peta sezona, jednaka zimi. Postavlja se pitanje, zašto je na prelazu leta i jeseni ubačena još jedna sezona? Četiri godišnja doba i pet elemenata, naime, pripadaju dvema različitim sistemima kalendara. Jin-jang kalendar tj. lunisolarni kalendar poznaje četiri godišnja doba, 12 meseci, osam perioda i 24 sunčeva člana. Drevni seoski kalendar deli godinu na proleće, leto, jesen i zimu. Ova četiri godišnja doba se još dele na osam perioda: početak proleća, prolećni ekvinocijum, početak leta, letnji solsticijum, početak jeseni, jesenji ekvinocijum, početak zime i zimski solsticijum. Svako godišnje doba deli se na dva perioda. 24 sunčeva člana su povezana sa 12 meseci, tj. svaki mesec sadrži po dva sunčeva člana. Kod jin-jang kalendara (lunisolarnog kalendara) koristi se sinodički mesec i tropska godina, a umetnuti meseci se koriste da bi se uskladili solarni termini.
Nasuprot tome, podela godine na pet elemenata pripada sistemu čistog solarnog kalendara. Ovde se godina deli na pet elemenata, gde svakom elementu pripada 72 dana. Svaki element se još deli i na jin i jang, od po 36 dana. Kada su se tačno u istoriji Kine pojavili pojmovi jina i janga još uvek je diskutabilno. Čak i bez njih, mogu se upotrebiti neki drugi termini kao npr. nazvati ih meko i tvrdo, muško i žensko, tamno i svetlo. Poznati političar države Ći iz Perioda proleća i jeseni (7. vek p.n.e.), Guan Zi ovako opisuje godinu od pet elemenata: početak ove vrste solarnog kalendara sa pet elemenata pada u vreme zimskog solsticijuma. Element drveta počinje da se računa od zimskog solsticijuma, prvi dan elementa drveta uvek je dan jiazi[6] (甲子). 73-ći dan je prvi dan elementa vatre, i naziva se dan bingzi (丙子). Analogno tome, prvi dan elementa zemlje naziva se dan wuzi (戊子), prvi dan elementa metal je dan gengzi (庚子), dok se prvi dan elementa vode naziva renzi (壬子). Pet elemenata ukupno broji 360 dana, a njima se dodaje još 5–6 dana proslave Nove godine, što sve ukupno čini jednu godinu. Pošto se ovih 5–6 dodatnih dana ne obeležavaju kombinacijom nebeskih stabala i zemaljskih grana, prvi dan naredne godine ponovo počinje danom jiazi.
Pet elemenata i Hungfan kalendar
Nakon perioda proleća i jeseni (5.vek p.n.e.) učenjaci sve ređe spominju pet elemenata i Hungfan kalendar. Možda zato što se ovaj sistem pojavio isuviše rano, tako da je dosta rano i napustio istorijsku pozornicu, usled čega se kasnije teško mogao shvatiti njegov prvobitni pojavni oblik.
Hungfan pet elemenata je jedan poseban kalendarski sistem. Nazvan je Hungfan zato što se u „Knjizi istorije • Hungfanˮ pojavljuje najraniji zapis o njemu. Ministar Đi Ci je rekao kralju Džou Vu da je osnivaču dinastije Sja[7] Bog darivao devet velikih zakona za upravljanje državom, među njima prvi zakon predstavlja učenje o pet elemenata. Na osnovu ovog zapisa, znači da se pet elemenata koriste još u doba Sja dinastije. U ovom slučaju, redosled elemenata bio je sledeći: voda, vatra, drvo, metal, zemlja.
Prema objašnjenju ministra Đi Ci, svaki od pet elemenata ima svoje karakteristike. Voda može da namokri podzemne slojeve zemlje, i time da pomogne semenu da proklija; vatra može da poveća temperaturu površine zemlje i time pospeši rast biljaka; od drveta se mogu praviti razni oblici, što simbolizuje napredak; metal simbolizuje sazrevanje biljaka i žetvu; zemlja označava skladištenje i razmenu plodova. Jednom rečju, pet elemenata Hungfana označavaju jednogodišnju žetvu i prikupljanja plodova. Redosled pet elemenata Hungfana se potpuno razlikuje od gore-navedenog modela međusobnog stvaranja pet elemenata. Hungfanov model nije u vezi sa stepenom toplote zemljine površine. Postavlja se pitanje da li sezona žetve ovde traje cele godine ili samo pola godine? Na ovo pitanje nema konkretnog odgovora, pošto nema mnogo pisanih izvora koji se bave Hungfanovim modelom.
Međutim, stari učenjaci se uglavnom slažu da „Knjiga promeneˮ, Fu Sijeva mapa reke i knjiga Luo[8] sve pripadaju modelu Hungfan. „Knjiga promeneˮ navodi 10 tajanstvenih brojeva, pri čemu 1, 3, 5, 7 i 9 pripadaju nebu, a 2, 4, 6, 8 i 10 pripadaju zemlji. Kung Jingda ovako opisuje ovih 10 tajanstvenih brojeva: 1 i 6 su međusobno kompatibilni, i zajedno čine vodu. 1 ima znak jang, a 6 je jin; 2 i 7 su međusobno povezani i predstavljaju vatru; 2 je jin, a 7 jang. 3 i 8 su povezani i predstavljaju drvo, 3 je jang, a 8 jin. 4 i 9 čine metal, 4 je jin, a 9 jang. 5 i 10 se međusobno dopunjuju čineći element zemlje. 5 je jang, a 10 jin.
10 i 9 tajanstvenih brojeva:
Na osnovu toga možemo zaključiti da je 10 brojeva „Knjige promeneˮ povezano sa dva ciklusa pet elemenata Hungfana, pri čemu su prvi ciklus brojevi od 1 do 5, a drugi brojevi od 6 do 10. Veliki proučavalac „Knjige promeneˮ iz perioda dinastije severnog Sunga, Čen Tuan, objasnio je značenje 10 mističnih brojeva kao sliku neba i zemlje, četiri godišnja doba i sunčevih članova. Ovih 10 cifara predstavlja 10 sunčevih članova u godini, tj. 10 solarnih meseci u 10-omesečnom solarnom kalendaru.
Iz toga proizilazi da Hungfan model deli godinu na dve sezone žetve, prva polovina godine se zove sezona žetve žita, rodna godina ili sunčeva godina; druga polovina godine se naziva jesenje prikupljanje plodova, zrela godina ili mesečeva godina. Bez obzira da li je sunčeva ili mesečeva godina (u kontekstu prethodne rečenice), obe se dele na vodu, vatru, drvo, metal i zemlju pet sunčevih meseci, pri čemu svaki mesec ima 36 dana. Svaki mesec ima i jin i jang karakteristike.
3 Nastanak sveobuhvatnih kalendara
Dan kao pojam nastaje usled neprekidnog smenjivanja obdanice i noći. Inače, arhaični kineski naziv za dan je 旦, koji se isto izgovara „danˮ kao i u srpskom jeziku i znači „Sunce je iznad horizontaˮ. Ipak, ako želimo da izračunamo duži vremenski period, samo „danˮ kao merna veličina nije dovoljan. Neophodna nam je veća merna jedinica od dana. Ljudi su još u praistoriji otkrili da rađanje žitarica i drugog bilja, selidba ptica na jug, kao i sve u prirodi zavisi od promena vremenskih prilika. Ciklus koji najviše uslovljava prirodu je ciklus koji traje otprilike 365 dana, i zato se kod Kineza ustalio pojam „nijenˮ 年[9] tj. godina, za opisivanje jedinice merenja žetve i prikupljanja plodova.
Mesečeve mene takođe predstavljaju očigledan ciklus. Od punog meseca do sledećeg punog meseca prođe otprilike 29 ipo dana, tako da je ovaj ciklus i u kineskom jeziku dobio naziv „mesecˮ (月 – jue).
Nauka o kalendarima je metod za uređivanje odnosa između godina, meseci i dana. Kalendari predstavljaju dogovor i konvenciju koliko meseci treba da ima jedna godina, koliko dana ima svaki mesec, kada pada prvi dan jedne godine, kako se raspoređuju umetnuti meseci ili umetnuti dani.
Istorijski su poznate tri vrste kalendara: solarni, lunarni i lunisolarni kalendari. Solarni kalendar se služi tropskom godinom kao bazičnim ciklusom. Godina može da ima 12 meseci (ali i 10 ili 18, a u ovim slučajevima mesec ne traje 30 dana), gde se pod pojmom „mesecˮ ne misli na sinodički mesec, već je to veštačka merna jedinica. Gregorijanski kalendar koji je sada u međunarodnoj upotrebi je jedna vrsta solarnog kalendara.
Lunarni kalendar koristi sinodički mesec kao osnovni ciklus merenja, svaki mesec ima 29 ili 30 dana, 12 meseci čini jednu godinu, što ukupno daje 354 dana. Očigledno je da postoji razlika između lunarne i tropske godine. Danas se u arapskim zemljama koristi lunarni kalendar.
Otkad se zna za istorijske zapise, Kinezi kroz celu istoriju koriste lunisolarni kalendar. Lunisolarni kalendar kombinuje koriščenje tropske godine i sinodičkog meseca, te paralelno prati dva ciklusa, čime se postiže da se svakog meseca prate promene po mesečevim menama, a svaka godina istovremeno prati smene proleća, leta, jeseni i zime. Opšte poznata stvar je da je godina posledica revolucije Zemlje oko Sunca. Dan nastaje usled rotacije Zemlje oko svoje ose. Mesec je posledica kruženja Meseca oko Zemlje. Ove tri vrste kretanja su međusobno nezavisne, odnos godine, meseca i dana nije isti kao kilometar, metar i santimetar u smislu smanjenja količine. Iz tog razloga, kreiranje lunisolarnog kalendara je komplikovanije i teže nego sastavljanje druge dve vrste kalendara.
U drevnoj Kini je postojalo 102 različite vrste kalendara, koji uključuju i zvanične, tj. korišćene u nekom periodu, kao i nekorišćene kalendare. Kalendari su često menjani, pošto je dolazilo do žurenja ili kašnjenja kalendara u odnosu na realne nebeske pojave. Iz astronomske perspektive gledano, osnovno načelo kineskih kalendara je da prosečna dužina trajanja godine bude bliska trajanju tropske godine, a da prosečna dužina trajanja meseca bude bliska trajanju sinodičkog meseca, i da se u skladu sa tim pronađe odgovarajući interkalirani[10] interval.
Tropska godina i sinodički mesec
Period vremena koji je potreban Suncu od jednog zimskog solsticijuma do sledećeg zimskog solsticijuma naziva se tropska godina. U drevnoj Kini izraz za tropsku godinu bio je „prava godinaˮ.
Korišćenjem gnomona može se direktno odrediti dan kada Sunce stiže u tačku zimskog solsticijuma, zato što je tog dana tačno u podne senka na satu najduža od svih dana u godini. Međutim, zimska kratkodnevica može da padne u bilo koje vreme toga dana, uopšte nije obavezno da to bude podne, stoga, da bi se unapred znao pravi momenat solsticijuma, moraju se prethodno vršiti duga i složena posmatranja.
Pre perioda Proleća i jeseni[11], astronomi su već vladali informacijom da tropska godina traje 365 i ¼ dana. Proučavanjem vrednosti dužine senke Sunca za zimski solsticijum u periodu od nekoliko stotina godina astronomi su ustanovili da ukoliko je prve godine senka u podne najduža, druge godine je nešto kraća, treće godine je još kraća, četvrte godine je jednaka sa dužinom izmerene senke druge godine, da bi se pete godine ponovo vratila na dužinu senke prve godine. Nakon toga su sabrali broj dana od solsticijuma prve do solsticijuma pete godine, dobijenu vrednost podelili na 4, i time dobili gore-navedenu vrednost od 365 i ¼ dana.
Kalendar sa ovom dužinom tropske godine naziva se Kalendar deljenja na četiri. U skladu sa savremenim merenjima tropska godina traje 365,242217 dana, tako da jedna godina kalendara deljenja na četiri traje duže za 0,007783, za četiri godine skupi se 0,031132 viška dana, što nije ni 45 minuta. Ovakvo postignuće tačnosti računanja, a u periodu pre 2800 godina je već vrlo pohvalno!
Ipak, ako se Kalendar deljenja na četiri koristi u dužem vremenskom periodu, greška postaje vrlo očigledna, i dolazi do kašnjenja kalendara u odnosu na realno vreme. Ovo potom zahteva ponovno izračunavanje tropske godine i interkalaciju. Upoređivanjem kalendara kroz dinastije otkriva se tendencija da je greška merenja tropske godine sve manja, približivši se realnoj vrednosti. Najpribližnija vrednost je bila 365,242190, gde je greška od samo 0,000027 dana, na godišnjem nivou greška iznosi 2,3 sekunde, što je krajem Ming dinastije (17.vek) izračunao Sing Junlu gnomonom visine od 20m.
Vredno pomena je i to da je astronom Jang Džungfu[12] iz dinastije južnog Sunga izračunao vrednost tropske godine od 365,2425 dana, što je jednako sa Gregorijanskim kalendarem koji se danas internacionalno koristi. Ovaj kalendar je bio u upotrebi 350 godina pre Gregorijanskog. Istovremeno, Jang Džungfu je primetio da tropska godina nije uvek istog trajanja. Mada je on izračunao razliku trajanja veću od današnje teorijske vrednosti, treba uzeti u obzir da je savremena teorijska vrednost dobijena nakon ozbiljnijeg razvoja teleskopa, a uz pomoć više matematike i nebeske mehanike.
Mlad i pun mesec predstavljaju dva položaja meseca na njegovoj putanji oko Zemlje. U vreme mladog meseca, centar Meseca i centar Sunca se nalaze na približno istoj ekliptičkoj longitudi. U momentu kada razlika ekliptičkih longituda iznosi 0°, Mesec se sa Zemlje ne može videti. U momentu punog meseca, između Meseca i Sunca koji su udaljeni i opozitno postavljeni nalazi se Zemlja, razlika ekliptičkih longituda iznosi 180°. Kada se u ovom momentu posmatra Mesec, on je potpuno pun. Vremenski interval između dva mlada ili dva puna meseca naziva se sinodički mesec.
U Kalendaru deljenja na četiri vrednost sinodičkog meseca dobijena je na osnovu dužine tropske godine. Najraniji interkalirani interval Kine iznosi 7 interkalacija na 19 godina, naime, 19 tropskih godina iznosi 19 lunarnih godina sa dodatkom 7 umetnutih meseci. Na osnovu toga dobija se da 19 tropskih godina iznosi 235 sinodičkih meseci. Pošto u Kalendaru deljenja na četiri tropska godina teži većoj vrednosti, a sinodički mesec teži manjoj, ako povećamo tačnost tropske godine, onda se automatski smanjuje tačnost sinodičkog meseca i obratno. Ovaj problem ostaje nerešen sve do Severnih i Južnih dinastija[13]. Razlog zašto se to nije moglo rešiti je bilo umetanje 7 meseci na 19 godina. Onda je Džao Fei iz „Severne prestoniceˮ (Pekinga) korigovao interkalacije na 221 umetnuti mesec u periodu od 600 godina, čime je značajno povećao preciznost tropske godine i sinodičkog meseca.
U početku su tropska godina i sinodički mesec bili dva nezavisna sistema, nije bilo neophodno povezivati ih u jedan zajednički sistem. Počev od Li Čunfenga iz Tang dinastije[14] i njegovog Linde kalendara, izbačena je interkalacija i koristi se mesec bez glavnog sunčevog člana kao umetnuti mesec.
Nakon što su astronomi postepeno ovladali zakonitostima pomračenja Sunca i Meseca, mogli su da deljenjem broja dana brojem meseci između dve eklipse dobiju pravu vrednost sinodičkog meseca. Što je vremenski razmak između dve eklipse bio duži, dobijena vrednost sinodičkog meseca je preciznija.
24 sunčeva člana
Mada je prosečna dužina godine u lunisolarnom kalendaru veoma bliska vrednosti tropske godine, međutim, pošto se na više od tri godine dodaje tek 1 umetnuti mesec, ovakav metod interkalacije ipak nije baš savršen, pošto se ne mogu do kraja ispoljiti vremenske promene. Na primer, početak leta bi jedne godine padao u treći mesec, naredne godine možda u četvrti mesec, dakle, nije striktno određen brojem meseca. U poljoprivrednim zemljama, narod posebno obraća pažnju na setvu i žetvu, tako da kalendar koji ne reflektuje prirodno stanje godišnjih doba, ne može se nikada ni ustaliti u svakodnevnoj upotrebi. Iz ovog razloga, nastaju 24 sunčeva člana.
Tačni nazivi 24 sunčeva člana glase: 立春-početak proleća, 雨水-kišne vode, 惊蛰-buđenje insekata, 春分-prolećna ravnodnevica, 清明-čisti sjaj, 谷雨-žitna kiša, 立夏-početak leta, 小满-formiranje žita, 芒种-žito u klasu, 夏至-letnja dugodnevica, 小暑-mala vrućina, 大暑-velika vrućina, 立秋-početak jeseni, 处暑-granica vrućine, 白露-bela rosa, 秋分- jesenja ravnodnevica, 寒露-hladna rosa, 霜降-rani mraz, 立冬-početak zime, 小雪-mali sneg, 大雪-veliki sneg, 冬至-zimska kratkodnevica, 小寒-mala hladnoća, 大寒-velika hladnoća. Među njima, svaki drugi solarni član, npr. kišne vode, prolećna ravnodnevica, žitna kiša itd. se naziva glavnim članom.
Sunčevi članovi dele Zemljinu putanju oko Sunca na sekvence od po 15°, što znači da ima ukupno 24 dela koji zajedno čine 360°, svaki sunčev član predstavlja jednu tačno određenu poziciju na putanji. Pošto brzina zemljine revolucije nije uvek ista, neki sunčevi članovi traju 14 dana, neki skoro 16 dana, dakle u proseku oko 15 dana. Godišnja doba su odraz revolucije, a sunčevi članovi nam pomažu da još preciznije označimo toplotne promene vremena.
24 sunčeva člana se na osnovu značenja svojih naziva mogu podeliti na četiri vrste: (1) osam sunčevih članova koji obeležavaju četiri godišnja doba, a to su početak proleća, prolećna ravnodnevica, početak leta, letnja dugodnevica, početak jeseni, jesenja ravnodnevica, početak zime, zimska kratkodnevica; (2) pet sunčevih članova koji prikazuju stepen toplote ili hladnoće – mala vrućina, velika vrućina, granica vrućine, mala hladnoća i velika hladnoća. (3) sedam sunčevih članova koji označavaju količinu i stanje padavina, naime, kišne vode, žitna kiša, bela rosa, hladna rosa, rani mraz, mali sneg i veliki sneg. (4) četiri sunčeva člana koji su povezani sa poljoprivredom, a to su buđenje insekata, čisti sjaj, formiranje žita i žito u klasu.
24 sunčeva člana pripadaju sistemu solarnog kalendara, a njihovo korišćenje u kombinaciji sa sinodičkim mesecom predstavlja glavnu osobenost kineskog lunisolarnog kalendara.
Nizanje godina, meseci i dana
Jedan od najbitnijih sadržaja kalendara je raspoređivanje umetnutih meseci. Pre izbacivanja interkalacija, korišćeni su veliki mesec od 30 dana i mali mesec od 29 dana koji su se međusobno smenjivali. Jedna lunarna godina obuhvatala je 12 meseci, tj. 354 dana, što je bilo za 11 dana manje od tropske godine. Na svake 2 do 3 godine morao je da se dodaje jedan mesec, čime se omogućavalo da prosečna dužina godine bude jednaka tropskoj godini. U 2.veku p.n.e. mesec je uvek interkaliran pri kraju godine. Tek nakon vladavine Tai Čua (104.g.pne. – 101.g.pne.) počinje da se koristi mesec bez glavnog člana kao umetnuti mesec.
Interkalacije krajem godine često su dovodile do raskoraka između prirodnih ciklusa vremena i živog sveta sa jedne i kalendarskog meseca sa druge strane. Tek kad bi odstupanja postala isuviše očigledna, astronomi bi korigovali kalendar, što je bilo potpuno nepraktično. Li Čunfeng je iz Linde kalendara izbacio stare periode interkalacije i odredio je novo pravilo da se mesec bez glavnog člana koristi kao umetnuti mesec. Po modernim teorijama, vrednost sinodičkog meseca je 29.53059 dana, što je otprilike za 1 dan kraće od rastojanja između dva glavna člana. Ukoliko pun mesec prvog meseca pada u glavni član, tada će nakon 32 meseca vremenska razlika između početka prvog i 32.-og meseca biti duža od mesec dana, i u ovom periodu se može pojaviti jedan mesec koji nema glavni član, što će izazvati da se glavni član koji je trebalo da pripada ovom mesecu, totalno prebaci u sledeći mesec. Ako se ne bi preduzele neke mere, glavni član u narednom periodu bi se sigurno postepeno pomerio. Mesec bez glavnog člana se obično pojavljuje u 16.-tom mesecu, što određuje taj mesec kao umetnuti mesec. To znači da se staro umetanje meseca krajem treće godine pomera unapred, tj. vrši se umetanje meseca nakon godinu ipo, što pomaže da odstupanje kalendara od prirodnih procesa ne bude veće od pola meseca. Redni broj umetnutog meseca se dodeljuje na osnovu prethodnog meseca, tako da se naziva npr. (nakon trećeg lunarnog meseca) „umetnuti treći mesec “.
U savremenom kineskom lunisolarnom kalendaru godina koja između dva zimska solsticijuma ima 13 meseci se naziva prestupna godina. Prvi mesec prestupne godine koji nema glavni član predstavlja umetnuti mesec. Ovakva interkalacija je uspešno rešila problem usaglašavanja lunarne godine i prirodnih ciklusa.
Li Čunfeng je zaslužan i za prvu podelu na veliki i mali mesec na osnovu vremena mladog meseca. On ipak nije prvi začetnik ove ideje. Pre njega, veliki i mali mesec su se nizali naizmenično, samo se nakon 16 meseci dva puta zaredom pojavljivao veliki mesec. Mesec se kreće brže i sporije. Kada se kreće brže, interval između dva mlada meseca biva kraći od prosečne vrednosti, i obrnuto, kada se kreće sporije, ovaj interval je duži od proseka. Kineski lunisolarni kalendar uzima mlad mesec za početak meseca. Ako želimo da se početak meseca u potpunosti poklopi sa danom mladog meseca, neophodno je na osnovu realnog bržeg i sporijeg kretanja Meseca korigovati prosečnu vrednost trajanja meseca, dobijeno vreme mladog meseca će tek sada biti pravi mladi mesec. Ako se kalendar pravi na osnovu pravog mladog meseca, ponekad će se pojaviti i tri mala ili četiri velika meseca u nizu, što ni malo ne čudi.
Koji trenutak dana možemo uzeti za početno vreme računanja? Zbog čega se uzima ponoć, a ne neko drugo vreme? U stara vremena, kroz istoriju čovečanstva različiti trenuci dana su bili korišćeni kao početak dana: zora, zalazak sunca, podne, ponoć. Prvo je osporeno podne, zato što je čovek danju najaktivniji i nije baš najzgodnije da se tokom obdanice vrši smena datuma. Opet, zora i veče takođe nisu pogodni, obzirom na to da se tokom četiri godišnja doba značajno menja trenutak izlaska i zalaska sunca, leti Sunce rano izlazi i kasno zalazi, zimi Sunce kasno izlazi i rano zalazi, tako da je ova mogućnost početka dana odbačena još pre više od 2000 godina. Jedino je trenutak ponoći najidealniji za start novog dana.
Početak godine pokazuje kojim godišnjim dobom počinje godina. Nakon dinastija Ćin i Han[15] početak godine je određen danom kada se poklope sunčev član početka proleća i mlad mesec. Pošto je lunarna godina kraća od tropske, ponekad Nova godina počne i pre sunčevog člana početka proleća, ali nakon ubacivanja umetnutog meseca vraća se u prvobitno stanje, tako da svaka godina počinje u proleće.
Osnovne karakteristike kineskog lunisolarnog kalendara u poređenju sa međunarodno priznatim Gregorijanskim kalendarem izgledaju ovako:
Tabela 1: Uporedna tabela kineskog lunisolarnog kalendara i Gregorijanskog kalendara:
| Kineski lunisolarni kalendar: | Gregorijanski (solarni) kalendar: | |
| Početak godine: | Momenat između sunčevog člana Početka proleća i mladog meseca | Deseti dan nakon zimske kratkodnevice |
| Broj meseci proste godine: | 12 | 12 |
| Broj dana proste godine: | 354 | 365 |
| Broj dana prestupne godine: | 383 ili 384 | 366 |
| Metod interkalacije: | Interkalirani mesec nema glavni sunčev član | Jedan interkalirani dan u četiri godine, ali 97 interkaliranih dana u 400 godina, interkalirani dan se dodaje na kraju februara |
| Početak meseca: | Dan mladog meseca | Nije u vezi sa mesečevim fazama |
| Broj dana u mesecu: | 29 ili 30 | 28, 29, 30 ili 31 |
| Početak dana: | Ponoć (0h) | Ponoć (0h) |
4 Nebeska stabla, zemaljske grane i 12 znakova
Nastanak nebeskih stabala i zemaljskih grana – 天干地支
Kada nastaju nebeska stabla i zemaljske grane? Danas je veoma teško odgovoriti na to pitanje. Ipak, iz gatanja zapisanih na ostacima kostiju i kornjačinih oklopa iz Jin dinastije (tj. kasni Šang, 14.-11.v.pne.) nađenim u arheološkim iskopinama u poslednjih sto godina, može se videti veliki broj znakova koji predstavljaju nebeska stabla i zemaljske grane, a služe za beleženje datuma. To pokazuje da je već u vreme kasne Šang dinastije bilo široko prihvaćeno obeležavanje dana uz pomoć nebeskih stabala i zemaljskih grana. Stoga zaključujemo da su nebeska stabla i zemaljske grane nastale još pre kasnog Šanga. Veruje se da su današnja nebeska stabla i zemaljske grane ostala ista i nepromenjena još od perioda proleća i jeseni (770-476.g.pne), a ova tvrdnja se može dokazati i na osnovu zabeleženih stabala i grana za 37 pomračenja Sunca iz tog perioda. Ima pojedinaca koji na osnovu zapisa na ostacima kostiju iz Jin dinastije pretpostavljaju da su stabla i grane još od tada pa do danas u neprekidnoj vezi. Ovakva pretpostavka, međutim, nije najpouzdanija.
Mnogi misle da su drevni Kinezi izmislili nebeska stabla i zemaljske grane zarad beleženja datuma. Kada se pregledaju svi drevni spisi, ne nalazi se potvrda ovakvog mišljenja. Knjige „Istoriski zapisi • Knjiga zakonaˮ i „Analiza pisma i karakteraˮ ovako tumače značenja frazeologije 10 nebeskih stabala: Jia (甲) – vreme klijanja biljke; Yi (乙) – vreme kad je biljka već iznikla iz zemlje; Bing (丙) – vreme svežine; Ding (丁) – mlad i snažan muškarac; Wu (戊) – vreme izobilja; Ji (己) – vreme prikupljanja znanja; Geng (庚) – vreme zrelosti; Xin (辛) – vreme preporoda; Ren (壬) – vreme trudnoće; Gui (癸) – vreme procene. Ovde se jasno vidi da se nebeske grane odnose na 10 perioda u toku godine ili u toku ljudskog života. U gore-navedenim knjigama, ovako je opisano 12 zemaljskih grana: Zi (子) – vreme rađanja svih stvari; Chou (丑) – vreme klijanja; Yin (寅) – vreme rasta klice; Mao (卯) – probijanje mlade biljke iz zemlje; Chen (辰) – vreme rasta biljke u visinu; Si (巳) – vreme kada je energija Yang najsnažnija; Wu (午) – vreme preplitanja jina i janga; Wei (未) – vreme probanja novih plodova; Shen (申) – vreme zrelosti; You (酉) – vreme pravljenja vina; Xu (戌) – vreme sušenja i opadanja lišća; Hai (亥) – vreme prikupljanja plodova. 12 zemaljskih grana veoma jasno oslikava 12 faza razvoja biljaka tokom godine.
Nebeska stabla i zemaljske grane predstavljaju dva različita načina deljenja godine i dve vrste kalendara. Nebeska stabla pripadaju solarnom kalendaru, dok zemaljske grane pripadaju lunarnom kalendaru, iz tog razloga još jedan naziv za nebeska stabla je sunčev muški princip, a za zemaljske grane mesečev ženski princip. Kombinovanjem stabala i grana dobija se ciklus od 60 dana, a u kasnijoj praksi ovaj heksagezimalni sistem se koristi i za brojanje meseci i godina. Pretpostavka je da heksagezimalni sistem počinje da se koristi u dinastiji Jin (14. – 11. vek pne).
Primena stabala i grana na kalendare
Počev od kineskog cara Han Vudija[17], svaki car je imao običaj da računa vreme od početka, tj. kao da je godina njegovog dolaska na tron – prva godina. Sa carskom smenom, smenjivali su se nazivi carkih era, što je izazvalo nepovezanost i haotičnost u brojanju godina. Iz tog razloga, istorijske knjige su sve vreme koristile tradicionalni način beleženja godina, naime, računanje godina uz pomoć nebeskih stabala i zemaljskih grana. Kombinovanjem nebeskih stabala sa zemaljskim granama pri čemu u svakom paru stablo stoji na prvom, a grana na drugom mestu u paru, ukupno se dobija 60 parova, pri čemu je par Jiazi (甲子) početni, a par Guihai (癸亥) završni u ciklusu, čime se može bez ponavljanja obeležiti 60 godina. Nakon 60 godina, ciklus počinje od početka. Dani se označavaju na isti način. Svaki dan se koristi po jedan par stabala i grana, a 60 dana čini jedan ciklus. Počev od 720.god.p.n.e. pa sve do 1911.god. dani su beleženi uz pomoć nebeskih stabala i zemaljskih grana u kontinuitetu više od 2600 godina. Uporednom kalkulacijom kontinuiranog beleženja stablima i granama, sa Gregorijanskim kalendarom utvrđena su obostrana vremenska slaganja svih događaja.
Tabela 2: Heksagezimalni sistem nebeskih stabala i zemaljskih grana:
60 parova stabala i grana se koristi i za beleženje meseci, ali ima razlike u odnosu na označavanje dana i godina. Pre svega, zemaljske grane u vezi sa mesecima imaju fiksan redosled, prvi lunarni mesec je uvek Yin (寅), drugi Mao (卯), …dvanaesti je Chou (丑). Što se rasporeda nebeskih stabala tiče, treba uzeti u obzir stablo date godine. Na primer, ako je te godine nebesko stablo označeno sa Jia (甲) ili Ji (己), onda je nebesko stablo prvog lunarnog meseca Bing (丙), drugog – Ding (丁), trećeg – Wu (戊), itd. Mada u vreme Zapadnog Hana (202.p.n.e. – 9.n.e.) postaje popularno obeležavanje meseci i dana uz pomoć rednih brojeva, istoričari u nizu dinastija nastavljaju da koriste 60 stabala i grana za zapisivanje istorijskih dogadjaja, tako da ko želi da čita kineske istorijske spise, mora znati kako se koriste stabla i grane.
Tabela 3: Odnos godišnjih i mesečnih stabala i grana
Primena 12 životinjskih znakova na kalendare
Veoma je praktično koristiti 12 grana za obeležavanje godine, meseca, dana i sata, ali čak ni samim Kinezima oznake grana nisu bile nimalo lake za pamćenje. Umesto 12 grana mogli su se koristiti i redni brojevi, ali pošto Kinezi nisu mogli međusobno da se dogovore kad je bio početak vremena, broj 1 ili prva godina, pribegli su sledećoj lukavosti: izmislili su 12 životinja umesto zemaljskih grana, i to: pacov, bivo, tigar, zec, zmaj, zmija, konj, koza, majmun, petao, pas i svinja. Pošto je to 12 životinja iz svakodnevnog života, narod ih je lako zapamtio, čak su se kasnije proširile i po celom svetu.
Prvobitno poreklo 12 životinja je i dalje zagonetno. Strani izvori o 12 životinja se veoma kasno pojavljuju, tako da se pretpostavlja da su ove životinje prvobitno nastale u Kini. Vang Čung iz dinastije Istočnog Hana u svom delu „Analekti o harmonijiˮ[18] je sistematizovao međusobni odnos 12 životinja i 12 zemaljskih grana, tako da savremeni kineski astronom Čen Điuđin pretpostavlja da se 12 životinja veoma mnogo koristilo za beleženje godina, meseci i dana još u vreme Zapadnog Hana (202.p.n.e. – 9.n.e.). Nedavno su u provinciji Hubei pronađeni bambusovi svitci iz Ćin dinastije sa zapisima o 12 životinja, veći deo tih životinja je veoma sličan današnjim, možda će se odatle malo više saznati o poreklu i procesu menjanja ovih životinja. Ipak, nema jasnih zapisa (osim mitologije) o tome kako je određen redosled 12 životinja, kao što nema objašnjenja ni o načinu njihovog povezivanja sa 12 zemaljskih grana. Redosled i odnos 12 životinja može se objasniti uz pomoć folklora i poslovica, ali to je tema za neki drugi rad, pošto Kinezi imaju nebrojeno mnogo folklornog sadržaja na temu 12 životinja. Odnos 12 životinja je određen i slaganjem i sučeljavanjem pet elemenata, te totemizmom iz perioda pre legendarne dinastije Sja. Generalno govoreći, 12 životinja predstavljaju iskonske simbole drevnih Kineza, složene i duboke geneze, te o tome neki sledeći put.
Drevni sistem obeležavanja sati – 12 dvočasa
U vreme perioda Proleća i jeseni i Zaraćenih država (770.god.p.n.e. – 220.god.p.n.e.) Kinezi počinju da primenjuju nazive 12 kalendarskih meseci na polje astronomije. Osnovna zamisao je da Sunce svake godine napravi jedan krug po ekliptici. Ako podelimo pojas ekliptike na 12 nebeskih zona, to znači da svaki deo neba može da se poklopi sa po jednim mesecom. Kinezi su deo ekliptike gde se Sunce nalazi u vreme zimskog solsticijuma nazvali Zi (子), u 12.-tom lunarnom mesecu Sunce se kreće kroz deo Chou (丑), naredni meseci isto odgovaraju različitim granama u zavisnosti od njihovog redosleda. Zemljina revolucija oko Sunca izaziva da se Sunce po ekliptici kreće od zapada prema istoku u godišnjem ciklusu, dok Zemljina dnevna rotacija izaziva da Sunce duž ekvatora ima dnevno kretanje od istoka ka zapadu. Iz tog razloga Kinezi su se setili da oblast nebeskog ekvatora podele na 12 delova, da na severu bude položaj Zi (子), na jugu položaj Wu (午), na istoku Mao (卯), a na zapadu You (酉), tako da za jedan dan i jednu noć Sunce pređe 12 nebeskih zona i vraća se na prvobitnu tačku. Ovako nastaje koncepcija o 12 dvočasa gde se pomoću položaja Sunca na nebu može odrediti doba dana. Ovakav način označavanja vremena nastaje negde u vreme posle Han Vudija (vladao od 156.- 87.god.p.n.e.). Ovaj metod je vrlo naučan i jednostavan i zato je veoma brzo postao popularan u narodu. Na osnovu njega dvočasi dobijaju nazive 12 zemaljskih grana, pa imamo sledeće dvočase:
Tabela 4: 12 dvočasa drevne Kine
| 子 – dvočas Zi | 丑 – dvočas Chou | 寅- dvočas Yin | 卯– dvočas Mao | 辰 – dvočas Chen | 巳 – dvočas Si |
| 23h – 1h | 1h – 3h | 3h – 5h | 5h – 7h | 7h – 9h | 9h – 11h |
| 午 – dvočas Wu | 未 – dvočas Wei | 申 – dvočas Shen | 酉- dvočas You | 戌 – dvočas Xu | 亥 – dvočas Hai |
| 11h – 13h | 13h – 15h | 15h – 17h | 17h – 19h | 19h – 21h | 21h – 23h |
Sa nastupanjem Tri kraljevstva i dinastije Đin (221.god.n.e. – 420.god.n.e.), nauka i tehnika se znatno unapređuju, tako da je i zahtev po pitanju označavanja vremena mnogo stroži. Pošto je interval od po dva sata isuviše dug, astronomi su predložili da se svaki dvočas podeli na dva dela. Prvi pokušaj deljenja je bio da se pored korišćenih 12 zemaljskih grana ubace i osam nebeskih stabala i četiri heksagrama iz „Knjige promeneˮ, te da se na taj način dobiju 24 jedinice vremena, međutim bilo je teško zapamtiti takve nazive sati, te među grane i stabla na kraju još ubaciti i heksagrame koji nikada nisu ni bili u bliskoj međusobnoj vezi. Stoga se od Tang dinastije (618.god. – 906.god.) usvaja deoba dvočasa na početni i srednji čas. Naime, ako dvočas Zi počinje u 23h, onda je od 23h-0h početni Zi, a od 0h-1h je srednji Zi. Podelom dvočasa na po dve vremenske jedinice dobili smo drevni kineski sistem od 24 vremenske jedinice (časa) koji će se koristiti sve do kraja Ćing dinastije (20.vek). Što se kraćih vremenskih jedinica tiče, Kinezi su imali i 100 „četvrti“ u danu. To su vremenski intervali od 14,4 minuta, koji se i danas koriste u kolokvijalnom kineskom. Još jedna od mera je podela noći na pet perioda, koja se danas više ne praktikuje.
5 Zaključak
Počev od 3. milenujuma p.n.e. pa sve do 14. veka n.e. kineska kalendaristika se razvija prateći u korak razvoj kineske astronomije, a opet potpuno samosvojno u odnosu na kalendare drugih naroda sveta. Od 14. veka kineska nauka počinje da stagnira, samim tim i kalendari gube na tačnosti. Pozicija u Carskoj opservatoriji postaje nasledna, tako da ljudi koji su postavljani za astronome, nisu posedovali prava znanja. 1582.god. jezuitski misionar Mateo Riči dolazi u Kinu i od tada zapadna nauka postepeno preuzima primat čak i u Kini. Jezuiti prvo koriste Prolomejev sistem, a zatim Tihonov sistem izrade kalendara. Nakon dosta godina nepoverenja Manžurske dinastije prema „zapadnjacimaˮ, 1826. godine Jezuiti ipak postaju upravnici Astronomskog biroa.
Krajen 19.-og veka, Kina je u polu-kolonijalnom položaju u odnosu na zapadne sile, tako da tu nema ni govora o samostalnom napretku u nauci. Nastupa mučni 20.-ti vek, kada se ceo kineski narod, kroz ratove i glad, preporađa i transformiše poput mitske ptice feniks. 1911.godine Kina neformalno prihvata Gregorijanski kalendar, a osnivanjem Narodne Republike Kine 1949.godine i zvanično se prihvata Gregorijanski kalendar, mada se stari kineski lunisolarni kalendar i dalje koristi u narodu. Savremena Kina upravo završava fazu prikupljanja zapadnih znanja. Ekonomski snažna i politički stabilna Kina sada može biti jedino na pragu nove faze razvoja, a to je sinteza drevne kineske i moderne zapadne nauke koja će poslužiti kao solidna baza za novi uzlet ka horizontu nezaustavivog razvoja.
Prevod odlomaka knjige: „Drevna kineska astronomija i kalendaristikaˮ autora Čen Điuđina (陈久金：《中国古代天文与立法》) uz neka pojašnjenja prevodioca N.K.
Tekst preveden 2008. godine.
Prilog 1: Uporedna tabela termina na kineskom i srpskom jeziku:
| Kineski: | Prevod: | Srpski: |
| 鸟星 | Ptičja zvezda | Alphard |
| 大火星 | Velika vatrena zvezda | Antares |
| 虚星 | Skrivena zvezda | Sadalsuud |
| 昴星 | Zvezde Sedam sestara | Pleiades |
| 节气 | sunčevi članovi | sunčevi članovi |
[1] Ova knjiga nastaje u periodu od 5. veka p.n.e. do Han dinastije (2.vek p.n.e.). Ona predstavlja jedan od pet konfučijanskih klasika i opisuje legendarni period kineske istorije, kao i istoriju Sja, Šang i Džou dinastija (29.vek p.n.e – 3. vek p.n.e.). Klasik o legendarnom caru Jao opisuje period oko 2200.god. p.n.e.
[2] 21. – 11. vek p.n.e.
[3] 770. – 476.god. p.n.e.
[4] Prvobitni „torquetumˮ konstruisao je u 12.veku španski musliman Jabir Ibn Aflah kao instrument za prenošenje iz jednog koordinatnog sistema u drugi. „Torquetum“ nastaje tako što se koncentrični krugovi ekvatorijalne montaže razdvoje i montiraju nekoncentrično u njihovim ispravnim ravnima te spoje na odgovarajić način. Guo Šouđing je pojednostavio „torquetum“ izbacivanjem ekliptičkih elemenata i stvorio preteču ekvatorijalne montaže modernih teleskopa. (Needham, 1984.)
[5] 《辞海》(„Cihai“), 1994., 324.str.
[6] Prim. prev.: Da ne bih mnogo komplikovala, simbole 10 nebeskih stabala i 12 zemaljskih grana ću ostaviti sa originalnim kineskim pin-yinom (bez prilagođavanja srpskoj transkripciji).
[7] Car Ju, 21.vek p.n.e.
[8] „Knjiga promeneˮ, Fu Sijeva mapa reke i knjiga Luo prikazuju mapu 10 brojeva, u osnovi sličnu, sa malim varijacijama.
[9] Prim. prev.: Karakter 年 u svom najstarijem obliku prikazuje čoveka koji u rukama nosi usev i simbolizuje dobru žetvu.
[10] Umetnuti.
[11] Pre 770.god.p.n.e.
[12] Živeo na prelasku 12.-tog u 13.-ti vek.
[13] 420.god. – 589.god.
[14] 7. vek.
[15] Nakon 221.god.n.e.
[17] Car iz dinastije Zapadnog Hana koji je vladao od 156.- 87.god.p.n.e.
[18] Delo napisano 86.g.n.e.