Razum uvek želi da sudi, zato što je rizično i neudobno biti u procesu rada. Budite veoma fokusirani na posmatranje procesa. Ne zaustavljajte se u svom rastu, živite u momentu, ostajte u toku života. Razum uvek želi da sudi, zato što je rizično i neudobno biti u procesu rada. Budite veoma fokusirani na posmatranje procesa. Ne zaustavljajte se u svom rastu, živite u momentu, ostajte u toku života.
U jednom selu je živeo veoma siromašan starac, koji je imao prekrasnog belog konja na kome su mu zavideli čak i bogataši. Bogataši su bili spremni da daju neverovatne sume novca za tog konja, ali je starac uvek odgovarao: „Taj konj – nije prosto konj, za mene, on je – kao čovek, a kako je moguće prodati čoveka, prodati druga?“ Iako je bio vrlo siromašan, starac nije hteo da proda konja.
Jednog jutra konja više nije bilo u konjušnici! Celo selo se skupilo i ljudi su mu govorili: „Kako si ti glup! Znali smo da će tog konja pre ili kasnije neko ukrasti. Trebalo je da ga prodaš. Kakva nesreća!“
Starac je rekao: „Nemojte tako da govorite, prosto recite – konja više nema u konjušnici. To je činjenica – sve ostalo je suđenje. Ja ne znam da li je to sreća ili nije, zato što je sve to samo epizoda. Ko zna šta će se dalje desiti?“ Ljudi su mu se smejali. Znali su da je on pomalo čudan. Ali kad je prošlo 15 dana, konj se vratio. Nije, dakle, bio ukraden, nego je samo otišao da prošeta. I ne samo da se on vratio, već se sa sobom doveo i družinu divljih konja. Ljudi su se ponovo skupili i priznali su pred starcem: „Deda, bio si u pravu. To nije bila nesreća, već naprotiv – sreća.“ Starac je rekao: „Vi opet idete isuviše daleko. Prosto recite – konj se vratio…ko zna da li je to sreća ili nije. To je tek epizoda. Tek ste pročitali jedan pasus u uvodu, a već sudite o celoj knjizi.“
U tom momentu ljudi ništa nisu rekli, ali su mislili da deda nije u pravu. Kako nije sreća kad je sa prvim konjem došlo i 12 prekrasnih novih konja?! Deda je imao sina jedinca, koji je krenuo da dresira divlje konje. Posle nedelju dana, on je pao sa konja i slomio nogu. Ljudi su se ponovo skupili i krenuli da sude: „Stvarno si bio u pravu, to je bila nesreća. Tvoj sin jedinac ne može da hoda, a ti si tako star, i on ti je bio jedina potpora. Sada si jos bedniji nego pre.“ Stari je rekao:“Vi izgleda živite od suđenja. Ne idite tako daleko. Prosto kažite da je moj sin slomio nogu. Niko ne zna da li je to sreća ili nesreća. Život se sastoji od događaja, i nije vam dato da odmah sagledate sve.“
Desilo se tako da je nakon par nedelja zemlja zaratila i svi mladići iz sela su otišli u rat. Ostao je samo starčev sin, posto je on bio hrom. Celo selo je plakalo zato što je zemlja izgubila rat, i slutilo se da se većina mladića neće vratiti. Seljani su došli kod starca i rekli: „Bio si upravu, stari, to je ipak bila sreća. Tvoj sin je hrom, ali je bar sa tobom, naši sinovi su zauvek otišli.“ Starac na to reče: „Vi samo sudite i sudite. Niko ne zna šta će dalje biti! Samo recite da su vaše sinove pozvali u rat, a mojega nisu. Samo Bog zna da li je to sreća ili nesreća.“
Ne sudite jer se tako nikada nećete približiti Bogu. Obraćajući pažnju na epizode, male stvari će vam odvlačiti pažnju ka donošenju sudova i zaključaka. Kad god načinite sud, vaš rast se zaustavlja. Suđenje je ukočeno stanje svesti. Razum uvek želi da sudi, pošto biti u procesu je uvek riskantno i neudobno. U aktivnosti se putovanje nikada ne završava. Jedan put se završava, a drugi otvara. Vi dostižete vrh, no pojavljuje se drigi – još viši. Bog – je beskonačno putovanje. Samo mudri ljudi, ne pitajući se o cilju, bivaju zadovoljni samim putovanjem, samo oni mogu osećati sadašnji trenutak i rasti u njemu, samo su oni u stanju da razumeju božanske poruke.
Prevela i priredila: Nataša Simić
Priča 塞翁失马 iz 2. veka p.n.e,
delo: 《淮南子》（Huainanci）