U „Traktatu o književnosti knjige Hanaˮ iz 1. veka n.e, postoji jedna izreka, koja objašnjava, da su u drevna vremena živela tri kineska mudraca, od kojih prvi bejaše Fusi, drugi kralj Ven od Džoua, a posle njih se rodi i Kong Zi.
Svaki od od ova tri mudarca je izuzetno značajan za razvoj kineske kulture. Fusi predstavlja prvog od tri legendarna vladara koji je, kako se smatra, živeo u 29. veku p.n.e. On je bio pola čovek, a pola zmaj, koji je primitivnom kineskom čoveku darivao pronalaske, kao što su veština pravljenja mreže za lov i ribolov, kulinarstvo, pismo i skicu osam trigrama tzv. „ba gua“, koji predstavlja osnovu kineske filozofije.
Kralj Ven od Džoua je drugi značajni mudrac kineske starine iz 11. veka p.n.e, koji je svoje sedmogodišnje zatočeništvo u zatvoru kralja Džoua od Jina iskoristio na najmudriji moguć način – proučavajući metafiziku i drevna znanja osam trigrama i zakona promene, te je svojim revnosnim mudroljubljem i krotkošću uspeo da sačuva život i dočeka dan izlaska iz tamnice. Doprineo je da se okonča tiranija dinastije Jin-šang, da bi njegov sin, kralj Vu od Džoua, uspeo da uspostavi novu dinastiju Džou, koja je težila moralnom poretku i poštovanju ceremonija.
Treći najveći mudrac kineske drevne istorije – (treći samo hronološki gledano), učitelj Konfučije, prvi privatni učitelj Kine, a možda i celog sveta, tumačeći šest klasičnih dela – „Knjigu pesama“, „Knjigu istorije“, „Knjigu promene“, „Knjigu rituala“, „Knjigu muzike“ i „Anale proleća i jeseni“ je sistematizovao i objasnio tradicionalnu mudrost Kine do petog veka p.n.e i time postavio temelj za konkretniji razvoj kineske misli, koji je izrodio tzv. „stotinu škola misliˮ.
Konfučije predstavlja prvog kineskog prosvetitelja i mudroljupca, koji propoveda o harmoničnom društvenom ustrojstvu, o čovekoljublju – „renˮ časnog čoveka (nasuprot koristoljublju – „liˮ podlog čoveka), o „jiˮ – ispravnom moralnom ponašanju, koje je urođeno čoveku, ali se i uči putem ceremonija, o prirodi čoveka – „singˮ od koje zavisi ispunjenje sudbine pojedinca – „mingˮ, kao i o drugim ne manje važnim konceptima (mudrosti). Prema legendi, kako profesor Maljavin kaže, Konfučije je imao oko 2000 učenika, koji su potom uobličili i u pisanoj formi preneli sve Konfučijeve misli i ideje.
Knjiga koja se nalazi pred čitaocima, ne samo što na jednostavan i razumljiv način predstavlja Konfučijev život i delo, već predstavlja veoma korisno i poučno štivo za svakog pojedinca, zainteresovanog za istoriju kineske kulture, pošto plastično prikazuje tradiciju, kulturu, arhitekturu, društveni poredak, dvorske običaje, književnost i način života u doba Konfučija.
Autor knjige, prof. dr Vladimir Vjačeslavovič Maljavin, koji se srpskoj čitalačkoj publici već predstavio sveobuhvatnim sinološkim delom „Kina: istorija, kultura, religija“, objavljenim 2008.godine, ovoga puta ima izazovan zadatak – da srpskom čitaocu objasni i približi kinesku filozofiju ne-egoizma, tj. konfučijansku skromnost, jednostavnost i suzdržavanje od mnogoglagoljivosti.
Prof. dr Maljavin V.V. je doktor istorijskih nauka, koji je svoj istraživački rad prevashodno posvetio proučavanju kineske filozofije i istorije, kako drevne, tako i srednjovekovne kineske kulture. Ovaj istaknuti sinolog je sa kineskog na ruski jezik preveo mnoge kineske spise, poput dela Džuang Zi, Lao Zi, Sun Zi i objavio je preko 30 knjiga. Osnovne teme Maljavinovog naučnog istraživanja su: kineska mudrost, dubina kineske duše i način razmišljanja Kineza na temu smisla života. Posredstvom prevođenja i komentarisanja kineskih dela Maljavin V.V. crpi nadahnuće za svoje personalno mudrovanje na temu kineske tradicije, kao i opšteg antropološkog smisla duhovnosti.
Januara 2014., pred sam kraj godine vodene zmije (moja recenzija knjige “Konficije” Vladimira Maljavina)
U periodu Proleća i jeseni (tj. od 770. do 476.god. p.n.e) dolazi do velikih društvenih promena, dinastija Džou slabi, a jača plemstvo, raspada se robovlasnički sistem. Sa pojavom većih sloboda, ali i velikog haosa i ratnih sukoba među rascepkanim državicama, učenjaci postaju vrlo značajni, a sloboda misli postaje plodno tle za stvaranje najraznovrsnijih ideja i koncepata. Pojavljuju se prvi privatni učitelji.
- Konfučije – 孔子
Krajem perioda Proleća i jeseni, pojavljuje se Konfučije, koji osniva filozofsku školu konfučijanizma (儒家). On je bio poznati učitelj, mislilac i političar. Jako je cenio kulturu, sistem i rituale dinastije Zapadni Džou. Verovao je da su kulturu Zapadnog Džoua stvorili kralj Ven od Džoua (周文王) i njegov sin – vojvoda od Džoua (周公). Smatrao je da je njegova lična misija da prenosi i nastavlja tu kulturu. Pošto su najreprezentativnija dela dinastije Džou bila tzv. šest klasika (六经) tj. „Knjiga pesama“《诗》, „Knjiga istorije“《书》, „Knjiga rituala“《礼》, „Knjiga promene“《易》 , „Knjiga o muzici“《乐》i „Prolećni i jesenji anali“《春秋》, to je bila obavezna literatura za sve Konfučijeve učenike. Naglašavao je značaj duhovnog usavršavanja pojedinca, moralnosti i racionalnosti. U međuljudskim odnosima, zalagao se za vrline pravičnosti i iskrenosti (义), saosećanja i čovekoljublja (仁), te reciprociteta – „(ne) čini drugome ono što (ne) želiš sebi“ (忠i恕shù ). Konfučije je imao mnogo učenika, koji su na osnovu razgovora sa učiteljem napisali konfučijanska dela, kao što su „Analekti“-《论语》, „Doktrina sredine“-《中庸》, „Veliko učenje“-《大学》, „Poslušnost“-《孝经》 i dr.
Konfučije je utemeljitelj kineske filozofije, a njegova filozofija neba je umnogome dala doprinos formiranju kineske metafizike uključujući i metafiziku „Promene Džouaˮ tj. filozofskog dela „Knjige promeneˮ. Konfučije naglašava važnost nebeske sudbine tj. nebeske volje. On smatra da je nebeska sudbina kategorički imperativ svih stvari i pojava koje postoje u kosmosu. Pošto i sudbina svakog pojedinačnog čoveka zavisi od nebeske sudbine, svaki čovek koji poseduje mudrost treba da daje sve od sebe radeći neku stvar, te da se u potpunosti saživi i uživa u procesu u kojem učestvuje, ne mareći za krajnji rezultat i uspeh svog truda. Ovakav stav prema životu Konfučije naziva “知命”- „zhi mingˮ tj. spoznajom Volje Neba. Kada govori o procesu duhovnog usavršavanja i postizanja najviše mudrosti, Konfučije kaže:“吾Wú ……五十而知天命，六十而耳顺……”[1], tj. „sa pedeset godina spoznao sam Volju Neba, a u šezdesetoj slušao njene zapovestiˮ Sa pedeset godina znao sam nalog Neba. Sa šezdeset godina podesio sam svoj sluh. Kako to prof. Maljavin u svojoj knjizi o Konfučiju objašnjava, „pedeseta godina je uzrast mudrosti i velikih dostignućaˮ. Onaj ko postigne stanje „zhi mingˮ tj. spozna Volju Neba postaje 君子 – đun zi tj. čestit čovek – plemeniti gospodin. Viša instanca duhovnog stanja „zhi mingˮ naziva se “知几”- „dži điˮ tj. spoznajom tananog, a ovo duhovno stanje se jako lepo objašnjava u „Promeni Džouaˮ – filozofskim komentarima „Knjige promene“. „Dži đi” označava da je neko uspeo da spozna tananu i mističnu, nevidljivu stranu stvari i pojava. Moći spoznati tanano znači postići viši nivo svesti tj. prosvetljenje koje su uspeli da postignu samo najuzvišeniji mudraci. Konfučijeva filozofska misao je uputstvo za postiznje ovakvog stanja svesti. Još jedna kontemplacija na temu Daoa Neba: „Najveća tajna Neba sastoji se u njegovoj besprekornoj i neospornoj pravednosti: Nebo svakome daje upravo ono što je zaslužioˮ.
Koje od Konfučijevih bisera mudrosti prof. Maljavin posebno ističe u svojoj knjizi?
- važnost vremena – „vremenovanje vremenaˮ jer je bitno da reči budu kazane u pravo vreme, tj ni prerano, ni prekasno;
- važnost volje i odlučnosti u duhovnom kultivisanju pojedinca;
- vrlinu čovečnosti: Učitelj Kong je rekao „Čovek koji poseduje čovečnost ima pet kvaliteta: učtiv je, velikodušan, pošten, prilježan i dobar. Onaj ko je učtiv u ophođenju, izbeći će uvrede. Onaj ko je velikodušan, privući će ljude. Onaj ko je pošten uživaće poverenje drugih. Onaj ko je prilježan, postići će uspeh, Onaj ko je dobar umeće da koristi ljude u službi.“ Čovečnost je ljubav prema drugima, sam karakter „renˮ sastoji se od radikala koji pokazuje „renˮ tj. čoveka i radikala koji iznačava „erˮ tj. dva čoveka. U prevodu, ovaj simbol pokazuje značenje da je čovek – čovek jedino u društvu bar još jednog čoveka, zato što se tek u društvu pokazuje prava ljudska priroda, a to je saosećanje, velikodušnost, dobrota, želja da se pomogne drugome i ljubav ka drugome čoveku. Jer kao što kaže prof. Maljavin: „Čovek koji podstiče druge da ga vole nije bez vrlina, ali je previše egoista. Onaj ko ume da voli druge napredovao je dalje stazom vrline, ali još nije dostigao savršenstvo jer se previše bavi brigom za druge. Stvarno savršen čovek ume, pak, da uznese svoje moralno osećanje iznad ljubavi prema sebi i drugima i učini ga istinski bezuslovnim i sveobuhvatnim. Reči učenika Jen Juena „sama ljubav“ (自爱) pravilno je razumeti kao „ljubav sama po sebiˮ. To i jeste prava vrlina: punoća postojanja koja obuhvata sve životne vrednosti, samodovoljna i sveprisutna; život koji je postao bezuslovna sudbina“.
- Glavni gresi čovečanstva su: prvo, zle i podle zamisli; drugo, pokvareni i drski postupci; treće, lažljive priče i obmane; četvrto, široko pamćenje o zlim delima; peto, širenje svakojakih iskušenja. Mudrost je pre svega ispravno vaspitanje, strpljenje i izvlačenje pouka iz svih svojih prethodnih poraza i neuspeha. Mudrost je dostizanje stanja duha gde nas više ni nesreća ne može rastužiti, ni uspeh obradovati…to je doktrina zlatne sredine, sreća je u umerenosti, a ne u ekstremima. Najveći mudrac je pre svega mirno-spokojan i ume da uživa u životu.
- Učitelj Kong je kazao: „Onaj ko zna da radi niži je od onog ko voli da radi. A onaj ko voli da radi niži je od onoga ko uživa da radi.ˮ Dakle, nije dovoljno samo umeće, već pre svega ljubav ka radu i uživanje u radu. Možda ova Konfučijeva maksima objašnjava kinesku trudoljubivost i uzrok zašto se Kinezi smatraju najvrednijim narodom na svetu. Mislim da iz ove maksime mi kao Srbi možemo nešto naučiti.
- Razlika plemenitog gospodina i prizemnog čoveka: plemeniti gospodin postepeno se uspinje; prizeman čovek postepeno pada sve niže. Đun zi (君子) je kod Konfucija pre svega čovek visokih moralnih kvaliteta, dobro vaspitan, široko obrazovan, jednom rečju – aristokrata ne toliko po krvi, koliko po duhu. Sijaoren (小人) – mali čovek, nikogović je podao, pokvaren do srži i sve radi samo iz interesa ili zle namere, a svoja zlodela i pakosti opravdava sitnim koristima.
Koji je značaj Konfučija za kinesku kulturu i civilizaciju?
Kao što kaže profesor Maljavin u svojoj knjizi, „konfučijanstvo je svojevrsna pseudoreligija: ono tumači na religiozan način životne principe čoveka, ali u njima ističe moralnu i kulturnu vrednost samu po sebi. Istinsko služenje Nebu se izražava u služenju ljudima, kultura postaje najviši oblik religijeˮ.
Kao što je opšte poznato, Kinezi su narod koji nema preteranu potrebu za Bogom i religijom, a to se vidi i po statistici koja pokazuje da je tek 1/15 Kineza religiozna. Zasto je to tako? Kako kineski mislilac sa kraja 19. veka Gu Hungming smatra, razlog zašto Kinezi nemaju potrebu za religijom je taj što oni imaju Konfučijanstvo kao filozofski i etički sistem, sintezu ljudskog društva i civilizacije koja može da zameni religiju. Konfučijanstvo pomaže Kinezima da razumeju misteriju univerzuma u kome zivimo. Ono Kinezima pruža osećaj sigurnosti.
[1] “Besede i razmišljanja” 孔子.论语 (knjiga aforizama i anegdota)