Još od najstarijih vremena, ljudska rasa ima potrebu da beleži značajne događaje i važne datume. Poznato je da su u sam osvit ljudske civilizacije događaji beleženi vezivanjem čvorova na konopcu. Sada ćemo videti kako je to bilo u drevnoj Kini…
Nakon otkrića kineskog pisma, Kinezi koriste razne materijale da bi zapisivali ono što smatraju važnim – kosti divljih životinja, koru drveta, oklope kornjača, bambusove daščice, svilene svitke, međutim ni jedan od ovih načina zapisivanja se nije pokazao dovoljno dobrim.
Na osnovu arheoloških iskopavanja 30.-tih godina 20.-tog veka, otkriveno je da se nekada davno do otkrića papira došlo sasvim slučajno: u postupku kuvanja čaura svilene bube kojim se dobija svila, od čaura koje su bile lošijeg kvaliteta napravljen je grubi svileni papir. Arheolozi su ustanovili da je ovakav prvobitni oblik papira – veoma hrapav i debeo, samim tim i nezgodan za pisanje, korišćen već početkom dinastije zapadnog Hana, tačnije oko 200 godina p.n.e. Ipak ovo je bio veliki napredak u odnosu na prethodnu praksu – urezivanja kineskih karaktera na daščicama od bambusa. U 4. veku p.n.e živeo je filozof po imenu Hui Ši koji je često putovao u razne krajeve tadašnje Kine u potrazi za novim znanjima. Svaki put kada bi polazio nekud, nije imao druge nego da sve svoje knjige nosi sa sobom. Na osnovu njegovog primera, nastala je kineska poslovica koja se i danas, iako je prošlo skoro 2 i po milenijuma, vrlo često koristi. Ova poslovica glasi: „Bogato znanje za pet kola knjiga“ (学富五车). Ova poslovica doslovce prikazuje kako je Hui Ši nosio pet kola knjiga sa sobom prelazivši Kinu uzduž i popreko, a danas se obično koristi da opiše osobu koja je pročitala mnogo knjiga i poseduje bogato, svestrano znanje. Ova poslovica, takođe, pokazuje da je u Kini bilo neophodno dalje usavršavanje tehnike pravljenja papira.
